Moj kućni porođaj kao neverovatno iskustvo

Porodila sam se kod kuće. Kako sam to odlučila, ne znam, jer niko koga poznajem nije to uradio, čak ni moja baka. Ali – intuicija, ili bolje reći priroda, je uradila svoje. Valjda nam prirodno dođe, kao roditeljima, da uradimo najbolje za svoje dete. Meni je osećaj rekao da je to u toplini našeg doma, uz svog supruga.

Zanimljivo je da sam to oduvek htela, a dok još niko nije znao za to, pritom je kućni porođaj kod nas, još uvek, nešto strano i tabu tema, prijateljica mi je rekla jednom prilikom: „Ti mi izgledaš kao osoba koja će se poroditi kod kuće.“ Bila sam u neverici, jer sam tad prvi put čula da to neko uopšte izgovara. Do tad su te reči bile samo u mojoj glavi. Njoj sam večno zahvalna, jer ideja postaje stvarna, tek kada se izgovori.

Najpre sam se pitala da li je porođaj na taj način moguć. Kasnije sam se nasmejala sama sebi zbog tog pitanja, jer kako neko može ženi da odredi kako i gde će se poroditi. To je njeno dete i njeno telo. Za tu najmoćniju vezu ne postoje pravila. Počela sam da se edukujem, čitam, da se informišem, pa i dublje zalazim u samu temu porođaja i rađanja, ali i opuštanja i prepuštanja svojoj prirodi. Imala sam tu sreću da mi je partner bio ogromna podrška. Rekao mi je samo: „Verujem ti.“ Mislim da niko nikome nije na lepši način iskazao ljubav. Dve kratke reči i moje samopouzdanje za ovu odluku se utrostručilo.

Porođaj je bio intenzivan, emotivan, čudesan i moćan...

Foto: @anabela_photos

Tri sata je ujutru. Bude me kontakcije. Na početku ignorišem, a onda shvatam – beba je izabrala da nas upozna. Nastavljam da spavam još nekoliko sati, sa kratkim pauzama budnosti zbog kontrakcija, na svakih 20-ak minuta. Ipak sam se nekako naspavala. Ili to mislim samo zbog uzbuđenja. Ne sećam se da je moj suprug Tiago ikada spavao tako dugo, kao tog jutra. Ili mi se čini, opet zbog uzbuđenja. Oko osam ujutru krećem da pravim „slučajnu“ buku po kući, ne bih li ga probudila. Ali ne da se. Na kraju mi nije ostavio izbora, nego da ga lagano prodrmam. „Mislim da beba želi napolje, porodiću se danas!“ Bila sam sigurna u to da ću biti jedna od onih žena koje se porode za svega par sati. Sad znam da nisam bila u pravu.

Narednih dvanaest sati, intenzitet je bio vrlo lagan. Išli smo čak i do tržnog centra, u park, radnju i šetnju po kraju. Povremeno samo zastanem, oslonim se na Tiaga, zagrlimo se i sačekamo da kontrakcija prođe. Oduševila sam se kako je lako prolaziti kroz sve ovo. Više puta sam pomislila: „Zar zaista žene za ovo pričaju da je nepodnošljivo? Pa mogla bih se porađati još sto puta!“ Ponovo naivno sa moje strane. A onda, oko tri popodne se desio presek. Kontrakcija nebrojeno puta jača, zatekla me je potpuno nespremnu. Hormoni su mi poludeli, pa sam počela da se tresem u stanju poput groznice. Pokrila sam se ćebadima, iako nam je u stanu bilo prilično toplo, i nisam mogla da progovorim. Mučnina i vrtoglavica, sve se desilo u jednom trenutku. Koliko god da smo čuli porođajnih priča pre toga, potpuno drugačije sve doživljavaš kada se to dešava tebi. Suprug je pozvao našu dulu Danijelu, osobu koja nam je od početka sinonim za mir, a sada je to i potvrdila. S obzirom da živi prekoputa nas, došla je vrlo brzo i samo rekla: „Sve je u redu.“ Iako sam duboko u sebi znala da jeste, ove reči su mi bile potrebne. Sada mogu da se vratim mislima u sve ovo što mi se dešava. Mogu konačno da prihvatim ovaj intenzitet i da ga prigrlim, znajući da je priroda na našoj strani. Što je kontrakcija jača, to beba više želi da je zagrlim. Fizički, jer u mislima je grlim i pre trudnoće.

Foto: @anabela_photos

Za nekoliko sati stiže i naša divna babica, osoba puna znanja i iskustva. A zatim i naša draga fotografkinja Anabela, koja je donela sa sobom i posebnu dozu pozitivnog uzbuđenja. Sada su u našem malom stanu na jednom mestu mir, mudrost, uzbuđenje i ljubav. Sve je baš kako treba.

Podsvesno sam se plašila da će mi smetati što ćemo svi biti zajedno u tesnom prostoru, koji se još više smanjio zbog napunjenog bazena na sred dnevne sobe. Ali tog dana zapravo nikog nisam ni primetila fizički. Sad kad se mislima vratim u te momente, izgleda mi kao da sam bila u nekom drugom svetu. Osećam energije, osećam sigurnost i podršku. Osećam sve senzacije u svom telu i neopisivu slobodu. Osećam povezanost sa svojim bićem i vezu sa svojim detetom. Osećaji su snažni, za mene novi i neverovatno lepi.

U pozadini ide lagana muzika, suprug i ja povremeno plešemo. Između kontrakcija uspem i da odspavam, ponekad i samo 15-ak sekundi, često naslonjena na njega. Većinu vremena me je polivao vodom, polako i nežno. Zadivljujuće je koliko takva jedna, naizgled jednostavna stvar, može da znači. Voda je prijala, to je sigurno, ali je ključna bila sva ljubav koja je tom vodom bila prenošena. Bilo je emotivno i posebno, puno naleta različitih senzacija. Trajalo je dan i po. Nisam za to vreme mogla ni da jedem, ni da pijem, nije mi prijalo. Bila sam nahranjena ljubavlju. Bilo mi je dovoljno.

Foto: @anabela_photos

Svanuo je i drugi dan. Sada mi već izgleda kao da sam istrčala jedan maraton. Vrela sam i pomalo iscrpljena. U ovim trenucima je bilo posebno značajno to što me Tiago odlično poznaje. Znao je da mi treba podstrek i živa podrška. Nekim ženama je potreban mir, tišina i samoća u ovim krajnjim momentima. Meni je ipak trebalo njegovo bodrenje i malo smeha. I dok su svi ostali samo posmatrali, poštujući čin rađanja, moj suprug Tiago je vikao: „Možeš ti to! Vidim joj kosicu!“ Sva silina ovog sveta se tada slila u moje telo, izmoreno, a puno snage. Moćno, a nežno, doživeli smo vanvremenski i neopisivi trenutak.

Tu je. Na mojim grudima. Tamo gde sada pripada. Čuje se tek tihi plač, a već u sledećem minutu otkrila je da je mali sisavac, pa ne ispušta dojku neko vreme. Krv i dalje pulsira kroz pupčanik. Polako udiše na nosić. Počinje da razume kako stvari ovde funkcionišu. Miriše moju kožu. Gole smo i zagrljene. Lepo nam je i toplo. Smejem se naglas i dalje ne verujući da je sve ovo stvarno. Tiago ne prestaje da plače od sreće. Ljubi mene, pa nju, naizmenično. Nakon dužeg vremena, preseca pupčanik, sada kada su sva čula preuzela ulogu veze između nas dve. Ne razdvajamo se. Ja je gledam, a ona me oseća. Polako je predajem njenom tati. Stavlja je na grudi i žmuri. Upija njen miris i prati njeno disanje. Ona osluškuje njegove otkucaje srca i zna da je na sigurnom. On zna da će uvek i biti.

Za to vreme sam ja rađala posteljicu, a zatim sam je ponovo privila uza sebe. Tiago nam je svima napravio limunadu i čaj i doručak od voća i žitarica. Sedimo i pričamo, smejemo se i prepričavamo svoje doživljaje iz ovog i prethodnog dana. Ne sećam se da sam se ikad osećala srećnije nego tada. Cela soba odiše pozitivnom energijom i spokojem. Nakon doručka, one odlaze, a mi i dalje uživamo leškareći na krevetu sa svojom bebom. Već možemo da osetimo njene potrebe. Usklađujemo se i razumemo. Mirno je i lepo. Kakav magičan početak jednog novog života...

Foto: @anabela_photos

Tog dana, svet je pokazao novoj duši da je nežan i topao. Tog podneva, svet je postao bogatiji za jednu devojčicu rođenu u ljubavi. Tog momenta, jedni roditelji su stvorili porodicu punu podrške i poštovanja. Jedna majka i jedan otac mogu s osmehom da kažu:

„Zajedno smo rodili svoju ćerku.“